"Једноставно чисто стакло", које се такође живо назива "само-чистом стаклом" или "аутоматско чисто стакло" у послу. Генерално се односи на примену посебног премаза на површини стакла, што отежава прашину или прљаве течности (укључујући и течности која садржи воду, а чак и течности која садржи уље) да се придржавају површине чаше или се лако опрати водом (или кишом). На овај начин, површина чаше је врло лако одржавати чистим, смањујући проблеме чишћења површине чаше и такође уштеда све више осјетне водене ресурсе.
Ова посебна врста премаза позната је као "лако чисто премаз" или "премаз на самочишћењу". Развијен је искориштавањем две основне физичке карактеристике које објекти поседују у природи. Такозвана је једноставна стакла врста стакла са површином која има високу хидрофобност сличну лотосу, спречавајући да се вода у потпуности придржава чаше. То узрокује да се површинска напетост капљица воде формира сузан облик налик на сузан, омогућавајући капљицама воде да се природно клизну и одбацују прашину, чиме је стакло даје лак за чисти ефекат. Прашина се не може акумулирати, и временом се значајно разликује од водених мрља који се накупља на обичном стаклу.
Основне карактеристике
Феномен две основне физичке карактеристике су супротни, наиме:
СВЕДОК ШЕШЕЉ - ОДГОВОР: Хидрофобност (такође позната као "хидрофобија", енглески: хидрофоб): Односи се на снажан одбојни утицај молекула неке супстанце на води. Када је вода на површини хидрофобног објекта, она формира велики угао контакта и претвара се у облик капи. ЛОТУС лишће често видимо да имамо овај ефекат.
Б. Хидрофилност (енглески: хидрофил): Односи се на способност молекула да формирају пролазне везе са молекулама воде кроз водоничне везе, чинећи га посебно лаком за воду да се комбинују са хидрофилним површинама. Капиларни феномен који често видимо заснован је на овом принципу.
Стакло одсек. Стакло одсек поглед
"Једноставни премази" или "самочистили премази" доступни на тржишту стакла и керамичких површина могу се грубо класификовати у три категорије:
Прва врста: његова главна компонента је силиконска (или силиконска органска смола) или други масни материјали. Када се нанесе на површину материјала, он даје гладак и масни осећај. Међутим, не реагује са молекулама силицијум на површини материјала за формирање снажног нано-филма. Уместо тога, само се испуњава неравном површином материјала који је невидљив на голим оком, чинећи површину материјалне глатке и једнолике његове предност је што има снажан одбојни утицај на воду (али не и уље), али њен недостатак је лоше пријањање. У релативно кратком временском периоду (6 до 12 месеци) његова имовина одбојне воде биће значајно смањена.
Друга категорија: Главна компонента је титанијум диоксид (ТИО2). Након превлачења слоја филма титанијум диоксида на стаклу, титанијум диоксид има суперхидрофилизацију због својих одличних фотокаталитичких својстава под деловањем (ултраљубичастог) лагане енергије. Искориштавањем ове супер-хидрофилне имовине (супротно хидрофобној имовини превлака Златни бртви), омогућава врло малим капљицама воде да се навлачи у велике, што падну под силом гравитације. Као резултат тога, мрље које се наслеђују лако се могу лако опрати водом, дајући чашу лако чистом карактеристиком. Стога је посебно погодан за архитектонску чашу на отвореном. Његова предност је да је јефтина, али његове недостатке су да мора бити изложена ултраљубичастој светлости и њено пријањање је такође лоше.
Трећа категорија: његова главна компонента је неоргански нано силицијум. Карактерише га супер хидрофилни премаз на површини и добрим перформансама отпорности на прашину. Не ослања се на изложеност сунчеве светлости и још увек функционише у потпуно тамном окружењу. То је надограђена верзија производа титанијум-диоксида.
Јапански хемичар је измислио својеврсну чашу која се може само чисти и не магла. Површина ове врсте стакла има "двоструку влажност", омогућавајући да истовремено апсорбује и воду и уље. Стога, када на чаши има водене паре, прошириће се током целе површине без кондензације у капљице воде. Поред тога, вода може да прође у масну прљавштину кроз такав међусобни смештај и оперите мрље уља, тако да имају снажну способност самочишћења. Неко је спровео такав експеримент: Када је водена паре прскати на стаклу, обична стакла је већ прекривена капљицама магла, али оваква врста стакла и даље се може прочитати речима и сликама.
Површина обичног стакла је склона статичкој струји, која може да апсорбује плутајућу прашину у ваздуху и испуха возила. Временом је врло лако постати прљав. Поред тога, када пада киша, контактни угао између чаше и воде је 30 до 40 степени, па се капљице воде лако формирају на стакленој површини и нису једноставни да се скинују. Током процеса сушења капљица воде, врло су вероватно да ће се адсорб прашина у ваздуху и после сушења формирати се водене ознаке. Временом, прљавштина формира.
Чаша за самочишћење, познат и као чашу самочишћења, је еколошко "зелено стакло". Може се направити премазом слоја прозирног титанијум-диоксида и фотокатализатора филма на површини равног стакла. Када је филмски филмски филм Титаниум диоксид, познат као фотокатализатор, изложен сунчевој светлости, флуоресцентним сијалицама или ултраљубичастом зрацима, органску материју и загађивачи који се придржавају површине трансформишу се у угљен диоксид и воду и аутоматски се елиминише.
