"Лако чисто стакло" често се живо назива послом "само чистом стаклом (или аутоматско чистом стаклом)". Генерално се односи на примену посебног премаза на површини стакла, што отежава прашину или прљаве течности (укључујући оне које садрже воду или чак уље) да се придржавају површине стакла или га олакшава опрати водом (или кишом). На овај начин, површина чаше је врло лако одржати чистим, смањујући проблеме чишћења стаклене површине и такође уштедећи све више осјетне водене ресурсе.
Ова посебна врста премаза је оно што се назива "лако чистом премазом" или "премаз на самочишћењу". Развијен је искориштавањем две основне физичке карактеристике које објекти поседују у природи. Такозвана стакла која се лако зачисти односи се на стаклену површину која има високу хидрофобност сличну на ефекту лотуса, што спречава да се вода потпуно придржава чаше. Површинска напетост саме капљице воде ствара феномен попут сузе. Капљице воде природно ће се скинути и однети прашину, дајући чашу лак за чишћење. Прашина се такође неће моћи накупљати. У поређењу са акумулацијом водом који се накупља обичног стакла, ефекат током дужег временског периода је сасвим очигледан.

Феномени две основне физичке карактеристике манифестују се у супротним смеровима, наиме:
СВЕДОК ШЕШЕЉ - ОДГОВОР: Хидрофобност (такође позната као "хидрофобија", енглески: хидрофоб): Односи се на супстанцу (молекул) који има снажан одбојни утицај на воду. Када је вода на површини хидрофобног објекта, она формира велики контакт угао и појављује се као капљице воде. ЛОТУС лишћемо обично видимо да имамо овај ефекат.
Б. Хидрофилност (енглески: хидрофил): Односи се на способност молекула да формирају краткорочне везе са молекулама воде кроз водоничне везе, чинећи га посебно лаком за воду да се комбинују са хидрофилним површинама. Капиларна појава које обично видимо заснован је на овом принципу.

"Једноставни премази" или "самочистили премази" доступни на тржишту стакла и керамичких површина могу се грубо класификовати у три категорије:
Прва категорија: Главна компонента је силиконска (или силиконска органска смола) или други масни материјали. Када се наноси на површину материјала, он даје гладак и масни осећај. Међутим, не реагује са молекулама силицијума на површини материјала који ће формирати снажан нано-филм. Уместо тога, то само испуњава неравномерну површину материјала која је невидљива на голим оком, чинећи материјалну површину глатку и униформу. Његова предност је да има снажан одбојан утицај на воду (али не на уљу), али њен недостатак је лоше пријањање. У релативно кратком временском периоду (6 до 12 месеци), његова имовина одбијања воде ће се значајно смањити.
Друга категорија: Главна компонента је титанијум диоксид (ТИО2). Након превлачења слоја титанског диоксиданог филма на чаши, титанијум диоксид има суперхидрофилизацију због својих одличних фотокаталитичких својстава под деловањем (ултраљубичастог) лагане енергије. Искориштавањем ове суперхидрофилне имовине (супротно хидрофобној имовини боје златне бртве), он изазива веома мале капљице воде да се уврсти у велике и падне под ефектом гравитације, омогућавајући им да их мрље поштују лако да се лако оптерећују водом. Стога је посебно погодан за архитектонску чашу на отвореном. Његова предност је да је јефтина, али недостатак је да мора бити изложен ултраљубичастој светлости и њено пријањање је такође лоше.
Трећа категорија: његова главна компонента је неоргански нано силицијум. Карактерише га супер хидрофилни премаз на површини и добру превенцију прашине. Не ослања се на изложеност сунчеве светлости и још увек функционише у потпуно тамном окружењу. То је надограђена верзија производа титанијум-диоксида.
Јапански хемичар је измислио неку врсту стакла која се може чистити и не магла. Површина ове врсте стакла има "двоструку влажност", омогућавајући да истовремено дође у контакт са водом и уљем. Стога, када на чаши има водене паре, прошириће се током целе површине чаше уместо кондензације у капљице воде. Поред тога, вода може да прође у масну прљавштину тако узајамним разумевањем и смештајем, прање мрље нафте и на тај начин поседују снажну способност самочишћења. Неко је спровео такав експеримент. Када је водена паре прскати на стаклу, обична стакла је већ прекривена капљицама магла, док ова врста стакла ипак могу да читају људи и слике.
Површина обичног стакла је склона статичкој струји, која може да апсорбује плутајућу прашину у ваздуху и испуха возила. Временом је изузетно лако бити прљаво. Поред тога, када пада киша, контактни угао између чаше и воде је 30 до 40 степени, па се капљице воде лако формирају на стакленој површини и нису лако клизнути. Током процеса сушења капљица воде, такође су врло вероватно да ће адсорб прашину у ваздуху. Након сушења формирају се водене ознаке. Временом, прљавштина формира.
Чаша за самочишћење, познат и као само-прочишћавање, је еколошко "зелено стакло". Премазом слоја прозирног титанијум-диоксида и филма за фотокатализацију на површини равног стакла може се извршити самочишћење. Када је филмски филм Титаниум диоксид, познат као фотокатализатор, изложен сунчевој или флуоресцентним сијама и ултраљубичастом зрацима, под ексцитацијом спољне светлости, органска материја и загађивачи који се придржавају површине биће претворени у угљен диоксид и воду и аутоматски се елиминише
